ПРАВНИ ФИКЦИОНАЛИЗАМ И ДВАДЕСЕТ ПРВИ ВИЈЕК

Abstract

Појава нових околности (нових чињеница) и настојање права да их регулише, описује суштину настанка и развоја норми позитивног права, правне методологије и институција за провођење права. Иако је ову тврдњу можда и није потребно посебно доказивати јер по логици ствари прво је потребно да настане питање па тек онда да се даје одговор, ипак, укаузаћемо на то да ју је могуће пратити корз цјелокупну историју права. Наведену тврдњу је нарочито лако уочити у процесу настанка међународног права и међународних организација у периоду послије другог свјетског рата. Као таква социолошка категорија, право је у својој основи израз друштвеног реакционизма. Реакционистичка аутоонтологизација права утицала је на изградњу других његових субстантивних квалитета попут конзервативизма. Због тога, учесници и носиоци четврте а нарочито пете индустријске револуције снажно критикују право као кочницу економског, друштвеног и научног напретка. Како би се што успјешније носило са новонасталим изазовима, право је на норамтивном нивоу одговорило процесом хибридизације традиционалних правних категорија, на методолошком нивоу догматизацијом правног фикционизма а на институционалном новоу креирањем интерпретативних стратегија. Шира сврха овог истраживања јесте да отвори дискусију о томе да ли овако конструисано право има могућност да одговори на питања двадесет првог вијека која се постављају на преласку из четврте у пету индустријску револуцију. У оквиру овог ширег контекста је свакако и питање да ли нам је право уопште потребно а хипотетички оквир се налази у тези да ће право бити замјењено другим дисциплинама, прије свега етиком која ће у највећој мјери регулисти и тржишта и алгоритме на бржи и ефикаснији начин. Сврха овог рада је да у контексту шире дискусије и дефинисаног хипотетичког оквира, испита одрживост традиционалног методолошког правног приступа регулисању нових чињеница које произилазе из научног напретка на пољу биомедицине а који је праћен развојем нових репродуктивних технологија. Истраживање је проведено дескриптивном методом у оквиру које су дефинисани сврха, предуслови и елементи правних фикција као традиционалног правног начина за регулисање нових околности. Исти истраживачки метод је коришћен и за дефинисање питања из области биомедицине за која се очекује правни одговор. Компаративни метод је основа за развој дискусије у оквиру које је извршено поређење преуслова за примјену фикција и реалног стања. Главни резултати истраживања су да не постоје предуслови за фикционално регулисање питања из области биомедицине те да самим тим основни правни метод регулисања нових чињеница није примјенљив. Истраживање у овом раду је дакле ограничено на анализу успјешности методолошког правног одговора на изазове двадесет првог вијека. Из истраживања је изостављена анализа ефеката нормативне хибридизације традиционалних правних категорија, иако је она дјелимично описана. Такође, изостављена је анализа ефеката и одживости интерпретативних стратегија које су развила судска тијела задужена за примјену међународног права људских права.