PRESTANAK PRAVA ZADRŽAVANJA

Abstract

Predmet rada je analiza razloga i načina za prestanak prava zadržavanja (retencije), kao autentičnog instituta koji ex lege ojačava pravnu poziciju poverioca, a ograničava svojinu dužnika u građanskopravnom odnosu, najpre u domaćem pozitivnom pravu (u Zakonu o obligacionim odnosima), a potom i u stranim evropskim rešenjima. Upotrebom normativnog, uporednopravnog i aksiološkog metoda, u radu se razmatraju svi načini prestanka retencije, razvrstani na dve velike grupe i to: posredne i neposredne načine. Autor u radu argumentuje svoj stav o doktrinarno spornim načinima prestanka retencije i obrazlaže: - zašto smatra da retencija opstaje u slučaju prenosa njome obezbeđenog potraživanja; - zašto je u situaciji prodaje retinirane stvari zarad namirenja potraživanja iz njene vrednosti reč o posrednom, a ne samostalnom načinu prestanka retencije; kao i – zašto retencija ne prestaje usled upotrebe retinirane stvari od strane retinenta. Važeću domaću regulativu autor ocenjuje kao načelno adekvatnu i pretežno usklađenu sa inostranim rešenjima, a zalaže se za preciziranje pojedinih spornih načina prestanka retencije de lege ferenda u cilju pravne sigurnosti, kao i za normiranje sporazumnog prestanka retencije i sticanjem svojine na zadržavanoj stvari od nevlasnika.