RAZGRANIČENJE PRAVA ZADRŽAVANJA I RUČNE ZALOGE

Abstract

Predmet rada je analiza dva značajna građanskopravna instituta u domaćem pozitivnom pravu - prava zadržavanja i ručne zaloge, u cilju utvrđivanja sličnosti i razlika između njih. Reč je o pravima koja imaju zajedničku obezbeđujuću svrhu, koja nastaju pretežno na istoj kategoriji stvari (pokretnosti) i za koje važe određena zajednička pravila iz Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega se ponekad nedovoljno razlikuju u praksi i u doktrini. Upotrebom normativnog i aksiološkog metoda, a s osvrtom i na pojedina uporednopravna rešenja i stavove doktrine, autor u radu određuje definicije ovih instituta; karakteristike; uslove nastanka; funkcije, načela, u cilju njihovog razgraničenja. Autor zaključuje da je najveća sličnost prava zadržavanja i ručne zaloge u obaveznom uslovu poseda stvari (državinskom karakteru obezbeđenja) i opšteprihvaćenom redosledu namirenja ovih prava. Ključne razlike su u pravnom osnovu nastanka, voljnom/prinudnom konstituisanju i u tzv. pravu sledovanja. Konačno, autor ocenjuje da se pravo zadržavanja ne može poistovetiti ni sa jednim srodnim institutom, pa ni sa ručnom zalogom, već je ono zasebno pravo realnog obezbeđenja, sa osobenim: titularom, objektom, sadržinom, pravnom prirodom i autentičnom tehnikom realizacije.