НАСЛЕДНОПРАВНА ДЕЈСТВА УГОВОРА У НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

Abstract

Располагање за случај смрти у српском праву изједначава се са завештајним располагањем. Ово поистовећивање последица је традиционално укорењеног схватања да се последња воља може манифестовати једино у форми завештања као једностране, личне, опозиве изјаве воље која није условљена вољом других лица. Отуда је у српском праву завештање једини правни посао који може бити основ позивања на наслеђе. У другим правним системима, првенствено германске правне традиције, поред завештања као инструмента вољног наслеђивања, заступљен је и уговор о наслеђивању као најјачи основ наслеђивања, али и други видови уговорног уређења наследноправних последица смрти неког лица (уговор о будућем наследству/легату, уговор о антиципираном одрицању од наслеђа у различитим модалитетима). Позитивно наследно право РС не допушта наследноправне уговоре као инструменте планирања наслеђивања, али уређује поједине уговоре који опредељују правни положај наследника, због чега су од посебног значаја за наследно право – као што су уговор о доживотном издржавању и уговор о уступању и расподели имовине за живота. У раду се настоји утврдити наследноправно дејство ових уговора (интензитет и домашај) и самим тим оправданост њиховог традиционалног уређења наследноправном регулативом. Коначно, у компарацији ових уговора као допуштених инструмената имовинскоправног располагања у српском праву са наследноправним уговорима савремених правних система, настоји се утврдити гранична линија у домену аследноправних дејстава ових института.