ТАЧКЕ РАЗГРАНИЧЕЊА ИЗМЕЂУ УГОВОРА О УСТУПАЊУ И РАСПОДЕЛИ ИМОВИНЕ ЗА ЖИВОТА И PATTO DI FAMIGLIА

Abstract

У складу са растућим трендом контрактуализације наследног права и увођења инструмената за уговорно регулисање имовинских односа након смрти једног лица, у италијанско право је 2006. године уведен институт patto di famiglia. Закључењем овог правног посла омогућава се предузетнику да у целини или делимично пренесе своје предузеће, односно власнику удела у привредном друштву да пренесе у целини или делимично своје уделе на једног или више потомака, под одређеним условима. У српском праву сличну функцију може вршити уговор о уступању и расподели имовине за живота, с тим што се њиме на потомке и супружника може пренети целокупна имовина уступиоца. Аутори у раду настоје да анализирају тачке подударања и дистинкције ова два института, указујући на предности и недостатке у њиховом нормативном уобличењу. Будући да пренос права власништва на породичном предузећу на нове генерације са циљем успешног развоја породичног бизниса представља изузетно значајно питање не само за породицу, већ и друштво у целини, аутори расправљају да ли је опортуно у српском праву, по угледу на италијанско, регулисати посебан институт за пренос власништва над предузећем, односно уделом у њему, и прецизно нормирати правне последице закључења таквог уговора.