(Ne)mogućnost duhovnog iskupljenja modernog čoveka u T. S. Eliotovoj Pustoj zemlji

Abstract

U središtu Puste zemlje je kontrast između sterilne i razorene sadašnjosti i bogate prošlosti, fragmenata koje pesnik priziva aluzivnim stihovima kako bi izgradio koherentnu osnovu za duhovni život modernog čoveka. Eliot gradi poemu na mitskoj okosnici koja joj i daje naslov, legendi o Svetom Gralu, simbolu čovekovog telesnog, a pre svega duhovnog isceljenja, kao i kultovima vegetacije i ritualima plodnosti koji su za primitivnog čoveka predstavljali harmoniju za prirodu. Ključno pitanje koje je pokretačka sila poeme jeste: Da li je uopšte moguće duhovno iskupljenje modernog čoveka? Na poslednjim stranicama Puste zemlje ova mogućnost se manifestuje, iako je ličnosti poeme ne ostvaruju. U petom pevanju, koje nosi naziv Ono što reče grom, pesnik se poziva na staroindijsku legendu o značenju groma, u čijim se rečima, „daj, saosećaj, upravljaj”, nazire put duhovnog oslobođenja čoveka od sebične želje. Kroz pouke u ovim rečima pesnik pokušava da sagleda istoriju civilizacije.