Dekonstrukcija identiteta postmodernog subjekta u Njujorškoj trilogiji Pola Ostera i Antropološkoj trilogiji Borislava Pekića

Abstract

U disertaciji Dekonstrukcija identiteta postmodernog subjekta u Njujorškoj trilogiji Pola Ostera i Antropološkoj trilogiji Borislava Pekića, primenom analitičko-sintetičke, komparativne i dekonstruktivističke metode, razmatrali smo formalne i idejno-tematske postavke pomenutih trilogija, koje nauka o književnosti do sada nije dovodila u direktnu, bilo teoretsko-idejnu, bilo formalno-žanrovsku vezu, a njihov odnos, u književno-teorijskom diskursu, nije sistematično i naučno-utemeljeno ispitivan. U uvodnom delu radu, ponudili smo razmatranje pojmova subjektivitet i identitet, te razvojnog luka ontološke misli od kartezijanskog do takozvanog strukturalističkog preokreta. Ovakva analiza rezultirala je sledećim zaključkom: koncept identiteta humanog subjekta inicijalno je uspostavljen kao apsolutno racionalizovana, autonomna i samoodrživa kategorija, čije utemeljenje počiva u strukturama koje su joj imanentne. Međutim, ontološke teorije istovremeno postuliraju i nužnost postojanja eksternih autoriteta koji omogućavaju konstitusanje i održanje sopstva. U tom smislu, neosnovano bi bilo tvrditi da su novovekovne, prosvetiteljske i klasično-idealističke koncepcije sopstva ukazivale na potpunu autonomnost subjekta. No, iako su mnogi od stavova koje su postulirali teoretičari od Dekarta do strukturalista prevaziđeni, pa čak i fundamentalno osporeni, nepobitna je činjenica da savremene teorije subjektiviteteta ne samo nastavljaju niz započet kartezijanskim prevratom, već i ulaze u direktan dijalog sa hipotezama svojih prethodnika, a u izvesnoj meri, njima su inspirisane ili anticipirane.