Solarni i lunarni principipi u Vukovoj Prvoj knjizi srpskih narodnih pjesama

Abstract

Interesovanje za nebeska tela – Sunce, Mesec, zvezde – i astronomiju bilo je oduvek prisutno među brojnim narodima širom sveta. Nebeska tela imala su svoju ulogu u različitim obredima, prisutna su u brojnim kultovima, magiji i svakodnevnom životu ljudi. Mesec svoju funkciju ima u magiji, dok je Sunce u religiji i kultu ostvarivalo svoje funkcije, ali, uprkos tome, ni Sunce ni Mesec nisu mogli dostići rang božanstava što govori o nedovoljnoj antropomorfizaciji; u mitologiji do antropomorfizacije došlo rano, te se prisustvo ovog fenomena uočava u obrednim pesmama[2]. Sunce i Mesec – solarna strast, rekli bismo herojski vatreni karakter, treba biti pripojen muškom principu, a bleda i nežna priroda mesečeve svetlosti povezuje ga sa vodom iz okeana (i ritmom žene), očigledno treba biti klasifikovan kao ženski princip[3]. Sunce i Mesec kao nebeska tela imaju svoje astralne ritmove i predstavljaju dva središta kosmičke energije. Čovek može biti deo ,,kosmičke celine” ukoliko prihvati ova dva astralna ritma i u svoje telo ujedini i mesec i sunce[4]. Mit o dualnom sistemu Sunce – Mesec potiče od jevrejske legende, pri čemu je Mesec zadužen za svet mrtvih, dok je Sunce za svet živih i ima veći udeo od Sunca, s tim što je njegova svetlost slabija od sunčeve[5]. Međutim, nekada je nemoguće razdvojiti ova dva principa, a kao jedan od razloga jesu stupnjevi njihovog razvoja. Pojedini stupnjevi razvoja Meseca kao božanstva ne mogu se diferencirati od onih koji se tiču Sunca, jer u razvoju ova dva božanstva nije bilo velikih razlika i Mesec je često prolazio kroz iste stupnjeve kao i Sunce (kao primer navodimo činjenicu da je smatran merom vremena kao vrsta posebnog časovnika)