VANREDNE ZAVEŠTAJNE FORME

Abstract

Zaveštanje se tradicionalno posmatra kao osnovni instrument planiranja nasleđivanja i predstavlja sinonim za mortis causa raspolaganja. Međutim, poslednjih decenija savremeno nasledno pravo je zahvatila „kriza zaveštanja“, koja je uzrokovana strogim formalizmom u testаmentarnom pravu, što je uslovilo pojavu novih instrumenata uređenja naslednopravnih posledica smrti koji su ugovornog karaktera (poput ugovora o nasleđivanju). Složeni zahtevi forme kod vanrednih zaveštajnih oblika postaju teško ostvarivi i otežavaju njihovu dostupnost u speci}čnim okolonostima u kojima se sačinjavaju, dovodeći u pitanje realizaciju ustavom garantovanu slobodu testiranja. Otuda su u nekim pravnim sistemima određeni vanredni testamentarni oblici ukinuti, dok su u drugima uvedeni novi. S tim u vezi, zbog njihove arhaične pravne prirode i nekompatibilnosti sa izazovima savremenog doba (poput elementranih nepogoda, pandemije), dovedena je u pitanje i svrsishodnost postojećih vanrednih zaveštanja u testamentarnom pravu. Zbog toga pitanje vanrednih zaveštajnih formi zaslužuje posebnu pažnju, kako bi se de}nisali pravci daljeg razvoja testamentarnog prava, a sve u cilju pospešivanja šireg domašaja primene testamenta kao osnovnog vida mortis causa raspolaganja.