Grad kao ruševina prošlosti ili kartografija duhova: Zebald

Abstract

У Зебалдовом опусу град као архитектонски простор често се појављује као место које служи као основа и окидач за конструкцију индивидуалне, као и културне меморије. У конструкцији културног памћења у основи могу бити и одређени архитектонски – грађевински подухвати и реализације из прошлости (музеји, гробља, железничкe станицe итд). У делу Аустерлиц такав интертекст је разликовање који главни јунак прави између монументалних и заборављених јавних простора, виђених као места духова која покрећу памћење појединаца. Мало је вероватно да ће ова места покренути ишта више од личног сећања. У есеју Ваздушни рат и књижевност који се бави разарањем немачких градова потврђује се виђење из Аустерлица да градови представљају слојеве трпљеног и потиснутог бола. У раду се разматрa како Зебалд, пишући о градовима, пре свега о Лондону, али и о Паризу, Прагу, Антверпену, проблематизује индустријски напредак и модернистичка достигнућа у 19. веку – симболе капиталистичких визија прогреса, померања граница човекових способности, који резултирају крахом In Sebald’s works, the city as an architectural space often appears as a place that serves as a basis and a trigger for the construction of individual and cultural memory. The construction of cultural memory can basically include certain architectural and construction endeavors and realizations from the past (museums, cemeteries, railway stations, etc.). In Austerlitz, such an intertext is the distinction that the protagonist makes between monumental and forgotten public spaces, seen as places of ghosts that move the memory of individuals. It is unlikely that these places will move anything more than personal memory. The essay Air War and Literature, which deals with the destruction of German cities, confirms the view from Austerlitz that cities represent layers of buried, suffered and suppressed pain. The paper seeks to argue that writing about cities, especially London, but also Paris, Prague, Antwerp, Sebald problematizes industrial progress and modernist achievements in the 19th century – symbols of capitalist visions of progress, pushing the boundaries of human capabilities, resulting in the collapse of all human in the 20th century. By obliquely or circumventing the Holocaust trauma, the author insists on the historical truth of this particular event, while demonstrating the crisis of humanity and the inevitable shortcomings of human memory through the decay and destruction of cities