HRAMOVI I SKULPTURE U POEZIJI LAZE KOSTIĆA

Abstract

U mitologiji je posebno bitan mit o Perseju i Meduzi, čime se navedeni mit dovodi u vezu sa fenomenom okamenjivanja. O Perseju je poznata činjenica da je ubio Meduzu i time spasao bogove i ljude koji su bivali usmrćeni – okamenjeni Meduzinim pogledom. Persej je uz pomoć bogova uspeo to da učini, posebno zahvaljujući Atini koja mu je dala štit. Štit je Persej iskoristio kao ogledalo i ubio Meduzu. Povodom Perseja, Dil je pojasnio značenje tri gorgone, osvetlio vezu gorgona sa Persejem i predstavio šta pobeda nad gorgonama označava. Tumačeći mit o tri sestre: Meduzi, Eurijali i Steni, Pol Dil definiše tri nagona: socijalni, seksualni i spiritualni, gde posebno izdvaja za čoveka najbitniji – spiritualni nagon[1]. Meduza je u mitu prikazana kao žena vanredne lepote koju je Atina pretvorila u čudovište sa zmijama na glavi. Lepota Meduze privlači Perseja, ali joj odoleva. Suočenje je od velikog značaja zbog poimanja sopstva i suštine bića koje je u sebe zagledano. Meduza je simbol taštine, samim tim, susret sa Meduzom značio bi susret i spoznanje taštine koja izaziva okamenjenje kao slabost i pad čovekovog bića[2]. Da bi se okamenjivanje izbeglo, potrebno je da čovek spozna istinu o svom biću bez iskrivljujuće slike – lažne predstave o sebi. Tada će uspeti da izdrži pogled – suštinu čoveka o sebi samom. Dil, dakle, sa psihološkog aspekta osvetljava mit, prikazujući načine pronalaženja i spoznavanja taštine koja ushićuje biće, ali ga i zaslepljuje, tako da ne može jasno da sagleda istinu o sebi. Odrubljivanjem glave, Persej dokazuje da može izdržati Meduzin pogled. Ukoliko bi uobrazio da je pobeda nad Meduzom konačna, podlegao bi taštini i bio žrtva Meduze[3]. Često se u poeziji pojavljuje fenomen okamenjenosti pogledom. Strah i očaranost pojavom može dovesti do okamenjivanja. Bašlar ističe da su slike okamenjenog sveta vezane za pesnike koji su osetljivi na kosmičke lepote, ne iscrpljujući u potpunosti sve funkcije imaginacije[4]. Fenomen okamenjenosti Bašlar naziva Meduzinim kompleksom. Prepoznaje se po težnji pesnika da pejzaž okameni i podvrgne statičnosti. Bašlar je želeo da istakne prisustvo „mita o živom kipu” u folkloru. Promišljajući o kipovima, Bašlar dolazi do zaključka da kipovi sažimaju u sebi život i smrt, otkrivajući svoju ambivalentnost – kip je ljudski stvor koga smrt čini nepokretnim[5]. Kip je kamen koji želi da oživi.