NEPOKRETNOSTI KAO OBJEKAT RETENCIJE (u sadašnjem i budućem srpskom pravu)

Abstract

Predmet rada je razmatranje jednog doktrinarno i praktično spornog pitanja – a to je dozvoljenost retencije (zadržavanja dužnikove stvari) na nepokretnostima u srpskom pozitivnom pravu, oličenom u rešenju Zakona o obligacionim odnosima i u predlozima srpskog budućeg prava (rešenje Prednacrta građanskog zakonika Srbije i Nacrta zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima), uz osvrt na uporednopravna rešenja, stav doktrine i sudske prakse. Upotrebom pozitivnopravnog, komparativnog i aksiološkog metoda autor izdvaja i analizira dva modela regulative objekta retencije – model zabrane i model dozvoljene retencije nepokretnosti, pri čemu drugi ima dve varijante, a to su sadržinski ograničena i sadržinski neograničena retencija nepokretnosti (a gde po oceni autora, spada i domaće rešenje). Autor vrednosno ocenjuje različita doktrinarna tumačenja formulacije domaćeg zakona, po kome je objekat retencije „neka dužnikova stvar“ i zalaže se de lege ferenda za sadržinski neograničenu, tzv. „kvalifikovanu“ retenciju nepokretnosti, kao i za preciziranje formulacije predloga Prednacrta, prema kome bi objekat retencije bila: „neka dužnikova pokretna ili nepokretna stvar“, radi izbegavanja eventualnih nedoumica.