OSVRT NA UGOVOR O NASLEĐIVANJU U SAVREMENIM PRAVIMA

Abstract

Ugovor o nasleđivanju predstavlja tipičan naslednopravni ugovor kojim ugovorni ostavilac raspolaže zaostavštinom, u korist saugovarača ili nekog trećeg lica. U pitanju je pravni posao zabranjen u našem pozitivnom pravu, dok je u nekim savremenim pravima on najjači osnov nasleđivanja. Otuda proizlazi i značaj ovog instituta koji se mora posmatrati kroz prizmu komparativnih rešenja savremenih pravnih sistema u kojima je dopušten, kao i predloga rešenja u Nacrtu Građanskog zakonika RS, kojim se predviđa uvođenje jednog modaliteta ugovora o nasleđivanju. Interesovanje za ovaj institut u pravnim krugovima dodatno pobuđuje njegova specifična pravna priroda koju uslovljava činjenica da je reč ugovornom raspolaganju imovinom za slučaj smrti. Otuda, sa jedne strane, on odstupa od osnovnih načela testamentarnog prava (kao što je npr. načelo opozivosti), čime se, po mišljenju pojedinih teoretičara ugrožava i ograničava sloboda manifestovanja poslednje zaveštaočeve volje, dok se kao argument u prilog njegovog normiranja ističe da ovi ugovori doprinose razvoju sloboda ugovaranja, i samim tim širenju autonomije volje.