Vrednovanje pisanih sastava u funkciji unapređivanja kulture jezičkog izražavanja učenika

Abstract

Uspostavljanje kvalitetne i svrsishodne komunikacije krajnji je cilj kulture jezičkog izražavanja, bazične veštine celokupnog obrazovanja i jednog od temeljnih vrednosnih činilaca opšte kulture. Razvijanje i negovanje jezičke kulture u domenu pisanog izražavanja predstavlja važan zadatak nastave, koji se, između ostalog ostvaruje i vrednovanjem učeničkih pisanih sastava. Autori u ovom radu porede stavove učitelja (N=273) i učenika (N=257) (a) o značaju vrednovanja sadržinskih, pravopisnih, gramatičkih, stilskih i estetskih kategorija za unapređivanje kulture izražavanja; (b) o uticaju vrste vrednosnih sudova na unapređivanje jezičke kulture učenika. Rezultati istraživanja pokazuju da je vrednovanje pisanih sastava, prema mišljenju učitelja, najznačajnije za unapređivanje stilskih vrednosti, dok učenici smatraju da je usvajanje i proširivanje znanja o gramatici funkcija vrednovanja pisanih sastava koja u najvećoj meri doprinosi razvijanju jezičkog izraza. Učitelji i učenici slažu se u proceni da veći značaj za unapređivanje kulture izražavanja ima ukazivanje na propuste nego na vrednosti u učeničkim pisanim sastavima. Za sticanje znanja o jeziku, ali i sposobnosti aktiviranja tog znanja u komunikacijskom činu, usmenom ili pisanom, najveća odgovornost je na školi, odnosno učitelju kao ključnom činiocu sistematskog i kontinuiranog razvijanja i negovanja jezičke kulture. Značajna pažnja u nastavi posvećuje se osposobljavanju učenika za savlađivanje upotrebnih funkcija jezika i razvijanje sposobnosti korišćenja njegovih izražajnih mogućnosti, što rezultira najvišim nivoom kvaliteta znanja, ali se prenebregava značaj afirmativnog vrednovanja elemenata pisanog sastava, koji deluje motivišuće na učenika.