Negativan egzistencijalni hapaks u Beketovoj Poslednjoj traci ili omaž napuštenoj ljubavi

Abstract

Vizija ostarelog Krapa, neuspešnog pisca iz Poslednje trake (La dernière bande, 1959), dugo je smatrana autobiografskom evokacijom Beketovog sopstvenog „otkrovenja” iz 1946. Međutim, kako iznosi Dž. Noulson (J. Knowlson) u autorizovanoj biografiji autora, Damned to fame: the life of Samuel Beckett (1996), Beket lapidarno poriče njen autobiografski karakter posle skoro četiri decenije od objavljivanja komada. Hermeneutičkim i interdisciplinarnim osvrtom na pomenutu problematiku, ovaj rad ima za cilj da argumentuje Beketovu tvrdnju. Naime, ako je kritika prihvatila kao aksiom da u piščevoj mitologiji ova epifanija inicira kreativnu prekretnicu – posle koje on konačno pronalazi prepoznatljiv spisateljski manir obeležen bilingvizmom – s pravom se može reći da ona odgovara konceptu egzistencijalnog hapaksa koji dugujemo francuskom filozofu M. Onfreu (M. Onfray). S druge strane, primena Onfreovog koncepta na navodnu autobiografsku evokaciju iz Poslednje trake zaista je problematična: kao kakav razvijač, on jasno pokazuje da u datom kontekstu jednočinke (retrospektivnog omaža izgubljenoj ljubavi), Krapova vizija poprima suprotno ishodište i smisao. Zbog toga nam se nametnula ideja da Onfreovom konceptu dodamo negativan pol i otkrovenje iz Poslednje trake okarakterišemo kao negativan egzistencijalni hapaks; u radu dajemo definiciju izvedenog koncepta, čiji se paradigmatski raspon kreće između neautentične vokacije i prokletstva neshvaćenog genija.