Pseudodokumentarnost u kontekstu savremenih umetničkih praksi

Abstract

Pojam pseudodokumentarnosti prisutan je u diskursu teorije umetnosti relativno kratak vremenski period. U fokusu ovog rada je određenje pojma pseudodokumentarnog u kontekstu savremenih umetničkih praksi, putem uporedne analize sa pojmom dokumentarnog. Pseudodokumentarno, kao i dokumentarno, referira na stvarnost, ali uz drugačiji odnos sa stvarnim subjektom. Ako se za dokumentarno može reći da teži istinitom, pseudodokumentarnost je, posmatrano sa iste pozicije, laž kojom se traga za istinom. Shodno tome, pseudodokumentarno se može odrediti kao dokumentarni hibrid, s obzirom na to da je forma u kojoj su prisutne i fakcija i fikcija, i koja aproprira kodove i konvencije, kao i žanrovske obrasce dokumentarnog. Pseudodokumentaristički pristup može se uočiti u strategijama brojnih savremenih stvaralaca, kao specifična kreativna obrada stvarnosti, što je dovelo do toga da je pseudodokumentarno zauzelo značajno mesto u savremenom fikcionalnom narativu, odnosno u savremenim umetničkim praksama.