BEKETOVA MEMNONOVA PESMA: HIPERTROFIRANI APARTE U KOMEDIJI

Abstract

Polazeći od Englbercove konstatacije da Beketovu jednočinku Komedija (Comédie/Play) treba svrstati u grupu ranije napisanih komada, Srećni dani i Poslednja traka, kod kojih narativni način ima važno mesto, ali ne i u potonju produkciju, Ohajska improvizacija, Ne ja i Tada, koja pripada pozorištu-pripovesti (théâtre-récit), u radu argumentujemo stav da Komediju treba priključiti poslednjem periodu. Naime, koristeći Benvenistovu dihotomiju diskurs/priča, zaključujemo da je vrednost diskursa u komadu relativizovana zahvaljujući dramaturškim inovacijama, te da se on može smatrati pričom (pripovedanjem). Potom na novootkrivenoj strukturi Komedije ispitujemo mogućnost primene Ženetove naratološke metode, kako bismo utvrdili u kojoj meri ovo pozorište pomera granice pozorišnog žanra, ostajući ipak u njegovim, proširenim, okvirima. Rezultati analize dela nam otvaraju mogućnost da dovedemo u pitanje ne samo postojanje dijaloga u komadu, što je široko prihvaćen, već i narativnog monologa, te predlažemo, za potrebe ove jednočinke, reformulaciju jednog od termina pozorišnog vokabulara, aparte, uvođenjem pojma hipertrofirani aparte.